jutro….prohladno , prolecno…..sveze , puno mirisa buđenja i zaostalih pravdajucih, nocnih saputanja …….njih dvoje na klupi u parku….ona nesto prebire po torbi, razocarano je spustajuci pored sebe…..dize glavu put sunca, sklapa oci i…… … cuti……uziva……..on je , onako sa laktovima zacementiranim na kolenima , posmatra , i sto vise vremena tako iscuri , sve manje senki mu plese na licu ….dize ruku ….skloni joj sedi pramen sa oka…..opet vrati ruku i nastavi je posmatrati…..ona otvori oci, pogleda ga , nasmesi se licem i ocima mu rece hiljade umilnih reci , rukom mu pomiluvsi zatiljak………..i ostadose cuteci….sa godinama iza sebe…………….
E to…to sam oduvek želela….i samo to
mozda i budes te srece ko zna
Optimista sam ja… a i sve radim da dobijem šta želim
samo napred .verujem da ces uspeti
Uvek sam smatrao da se ćutanjem često može reći više nego rečima. Samo moraš imati prave ljude za to.
..SAMO
……..
Heh, da…