7 dana ljubavi..transilvanija..moldavija…..

…pretesko  breme   zivljenja   proteklih  meseci , otezalo  luđackim  vihorom bola  koje  je  kidajuci  me  trazilo   nit   nade   za  koju  cu  se uhvatiti ,dovelo  me  na  ivicu  pakla….beznađa  i  onog najgoreg  sto  se   zivom  coveku  moze desiti  ,,gubitak vere u ljude,,…i  kao cudo pojavila   se  mogucnost   odlaska   u  ove   predele   iz   ,,tamo,,   negde……krajeva   bajki   i   vilenjaka…praporaca…mesta    gde   se    ispreplecu   san   i   java….put   preko  3500 km….kroz   pustu  zaraslu  ravnicu   ispracenu   temisvarom…nizove  sarenih , veselih   kucica , nakrivljenih    krovova  i  davno opustelih  dvorista….karpatske  sume….zedna  korita  krivudavih   reka….mnostvo  crkvi  i  manastira …a  sve  umotano  u  osetno   odomacenu   bedu  ………..malo  ljudi  na  ulicama…i  cini  se   kao  da   je  vreme  ovde  stalo…..uzelo  predah…..kao   da   nekako  gusce   i  teze  protice… na   momenat   mislim  da  sam se  zaglavila  u  kadru  između  dve  scene  snimanja   kusturicinog   filma….a  crkve   i  manastiri   tisinom  pricaju  predanja…napoje  dusu…otvore  dlanove…oci….ko oseti   jednom  pod  rukom  mosti   S. Petke   vise   nije   isti   covek….gledas  drugacije…lakse….oprastajuci…shvatajuci  …obojis  sve  nadom…okove   brises   obicnom  gumicom…..i  smesis   se   dusom  ispunjenom  lepim,  zivim   secanjima   iduci   u  susret     radosnijem  danu….i  ono najvaznije…..opet  verujes  u  ljude ❤