Ispružena ruka i pogled koji boli… šapat ,,za hleba molim,,,…svaki momenat imaš osećaj da ce pobeći , iscuriti u neku pukotinu na putu, istopiti se od stida….a stid kupi i mene …gužva i mlavi….pogled na skupljena , koščata ramena ……… ..blago savinuta kolena ..na nešto sto se nekad moglo zvati cipelama zavezano drečećim, crvenim pertlama…ceo jedan život , davno obećavajući , skliznuo u trenu i sveo se na jedno mučno ,tiho…vapeće .. za hleba molim 😦
Prostor korisnika gita 
Tuzne istine!
svakodnevne 😦
Nikad ih ne gledam u oci. Samo spustim novcanicu i produzim. Ne znam da li me je sramota sto imam dovoljno, ponekad i vise nego sto mi je potrebno.
Žene drage, a da znate koliko ima i onih (nažalost) koji nas slažu s tim ispruženim rukama, molećivim glasom i sličnim rečenicama …. 😐
Više volim konkretno da pomognem. Evo, ako te ne mrzi, pogledaj:
Za kraj priče da ti javim da sam baka Micu uspela da smestim u Prihvatilište. Bar je nahranjena i na sigurnom.
Ove sa ispruženom rukom ispoštujem kada mi savest kaže da treba. Na žalost, ima jako puno prevaranata. Naročito onih sa štakama i fol izvrnutim stopalima. Jedanput sam jednog pratila kroz park, slučajno, išao ispred mene i nosio štake pod miškom. Kako se približio gradu, tako je izvrno stopala i šantao,a bogomolio je sve nas i obećavao da će nama Bog pomoći, ako njemu udelimo koji dinar. E, ne razumem tu raspodelu Božije pomoći. Izvini, raspisah se!
procitala…nasa stvarnost i samo se plasim i buducnost….pomagati je ljudski i meni nekako prirodno,ali puno nas misli da je to neciji tuđi zivot, da se to desava samo ,,nekima,, da ce pod ,, sigurno,, zaobici njih…eh….a oni sa fol stakama …hm…ma tuzan je to zivot kako god :(……………
“ma tuzan je to zivot kako god“ … da