noćas sam te pustila………..sve misli vezane za tebe sažela u jedan snop i spustila u reku uz jeziv urlik koji je rasterao i zadnju kaplju čežnje za tobom …. sećanja stavila u zelenu kutiju stegnutu plišanom mašnom na kojoj pulsirajuće crvenim piše ,,ne diraj – lomljivo“ ….
gledam kako si stasit i lep…..meni….i opet vidim uplašenog dečaka, izgubljenog u šumi striborovoj, koji luta i greši…. stidljiv i sam …..
kraj i početak….početak i kraj…..uvek se prepliću, dodiruju….uvek jedan drugom dišu u potiljak… dahom ulepe kosu, pramen po pramen……..neosetno……….miris i vonj …….. zora i sumrak…….. ali i ljubav i mržnja……no zato te puštam………………..
i ne očekuj da mi tvrda tišina postane teška, jaka sam ja no pitam se
KOGA ĆU SAD VOLETI—-
Prostor korisnika gita 
“u šumi striborovoj…“ … 🙂
daaa i kao sto rece I.B.M. „zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka ..“ ;))
Na 3 stvari me je asocirao tekst:
1) Znam neke koji imaju jedan drugaciji pristup: jednostavno, kad dodje taj momenat, prezaljeno virtuelno zakopaju, nadzidaju humku, stave spomenik il’ barem drveni krst i to onda bas bude the end.
2) Sve ima svoj kraj i pocetak. I kao da je uvek kraj necega pocetak neceg drugog, novog. Da li lepseg ili ruznijeg, to polako otkrivamo.
3) Dok jednom ne smrkne, drugom ne osvane…
Zivot…
ma kako god, mora da boli tatjana :O
Kod mene ne ide bez bola, ali to znaci da smo emotivne i da imamo nesto sto mnogi nemaju . Jeste, da. Znaci, posebne smo, sestro slatka :D.
hahahahaha ma da ;)))
Pazi, ti sa crvenom kosom, ja sa crvenom majicom (fotke na gravataru) – posebnost samo vrca iz nas :D.
A kad ta „posebnost“ pocne da se preliva, tu je peskirce oko mojeg vrata (opet slika na gravataru) da obrisemo to sto se prelilo :D.
nasmeja ti mene danas :)) hvala ,,posebno,, moje 😉
Smeh nam uvek dobro dodje ako je iskren i dobronameran, a ovaj to jeste :D. Pozdrav i poljubac <3:D.